Brend
Da me neko pita za najomrznutiju srpsku rec, koja doduse nije ni srpska, rekla bih bez trenutka zbunjenja „brend“.
Rec ova dolazi na red u srpskim medijima zajedno sa festivalom „Exit“. Kazes „Exit“ odmah kreće prica: to je nas brend, peti (ili koji već) najveći festival na svetu, imamo taj „Exit“, pa imamo Gucu, pa je Beograd proglasen najboljim gradom za provod na svetu.
Da vam otkrijem jednu veliku tajnu: svi ti sjajni brendovi su poznati samo Srbima.
Stranci kad dolaze u Srbiju ne dolaze na splavove i retko kad samo na festivale, nego dolaze da se slikaju na tlu bombardiranih rusevina. Svaki krivo parkiran auto im je dokaz divljastva, svaki covek koji mirno ispija kafu im je dokaz da „ipak zive kao normalni ljudi“. Nece ovde puno pomoci ni najveće oruzje ministarstva odbrane Novak Djoković: kao prvo on je individualnost, covek koji igra tenis u svoje ime a ne u ime „naroda“, kao drugo mlad je, mlad je i njegov uspeh, daleko mu do iskustva ovih koji su doveli do postojanja takvih, poznatih na celom svetu, srpskih „specialiteta“ kao sto su Srebrenica, opsada Sarajeva ili Kosovo (i ne mislim tu na kolevku srpske drzavnosti).
Apsolutno ne kazem da su stranci u pravu, daleko od toga, ali, bez obizra koliko se srpske medije trudile da vas u ovom periodu uvere u nesto drugo, takve su cinjenjce i toga bi trebali ostati svesni svi: i ovi iz Exita i ovi iz Guce.
I to je to, odoh ja na godisnji, vidimo se krajem avgusta!
